Otpornost čuvarkuće najbolje opisuje njeno latinsko ime Sempervivum, što u prevodu znači “uvek živa”. To je višegodišnja biljka iz porodice tustikovki, poznata i pod nazivima cmilić, možek, netres, pod silu živ, treset, uhovnik, ušna, vazdaživ i žednjak. Karakterišu je debeli mesnati listovi puni vode i cvetovi zvezdastog oblika.
Čuvarkuća raste od Maroka do Irana, kroz planine Pirinejskog poluotoka, Alpa, Karpata, Balkana, Turske i Kavkaza. Na našim područjima češće služi kao ukrasna nego lekovita biljka. Neki od vas je se sećaju i kao biljku s kojom su vam u detinjstvu lečili uhobolju.
Sastav i lekovito delovanje čuvarkuće
Čuvarkuća sadrži tanin, biljnu sluz, masno ulje, smolu, mravlju i jabučnu kiselinu. Moderna su istraživanja potvrdila da poseduje vrlo vredne kiseline, flavonoide i ugljenehidrate. U narodnoj medicini koristi se zbog svojih antiupalnih, adstringentnih i diuretičkih svojstava. Primenjuje se u obliku soka, obloga, masti, tinkture ili čaja.